У овом посту ће бити изнесени утисци са праксе из ОШ "Радоје Домановић" у Нишу, где је наш ментор је била Милица Крстић.
За почетак, опште
мишљење групе је да је за праксу издвојен мали број часова. Имали смо свега по
четири часа слушања и држали по два у две школе што је заиста недовољно да се
студент ослободи, привикне и да стекне праву слику о позиву наставника. Наравно,
и за време тог кратког боравка у школама научили смо доста тога.
Што се тиче основне школе ми смо били у ОШ „Радоје Домановић“ и носимо и више него позитивне утиске. Ментор нам је била Милица Крстић и за њу имамо само речи хвале. Сарадња са њом прошла је сјајно. Часове смо слушали, и касније држали, у петом и шестом разреду, а у свим одељењима у која смо ушли владала је позитивна атмосфера. Ученици су увек били орни за рад, одлично су сарађивали са наставницом и нама, мада смо се ми прибојавали да на нашим часовина неће хтети да учествују у тако активно.
Заиста морамо да кажемо како смо одушевљени њеним ђацима, имају жељу за рад, паметни су и креативни, а у учионицама увек влада толеранција и поштовање. Истакли бисмо још и да су ученици научени да раде у групама, те смо и ми успешно могли да применимо тај облик рада.
У основној школи смо одржали своје прве часове. То су, верујемо, четрдесет и пет минута када сви наставници, прошли и будући, схвате и науче највише о свом послу. Било је ту пуно треме и несигурности, али су часови на крају, по мишљењима менторке, ђака и колега, прошли одлично (ето, да се похвалимо). Иако ми сами и немамо представу о тим првим часовима, а то је због роја мисли које су нам окупирале свест током часа па нисмо успели да испратимо све најбоље, остало је неколико важних лекција. Прва је свакако да, ма колико се припремали и ма колико добре и темељне припреме писали, тешко да ћете успети да предвидите одговоре ученика на ваша питања, понекад можда ни сам ток часа. Наравно, ово вероватно изгледа другачије када предајете свом одељењу, које познајете, али овако је заиста тешко. Показао се још један проблем који, схватили смо, може да се превазиђе само искуством, а то су четрдесет и пет минута – како сместити све у то време и стићи да завршиш све, а други пут како попунити то време. Тај проблем се за сада показао нерешив, нарочито у варијанти када је мало времена (разуме се, мислимо на припрему, на часу се све некако уреди).
Наши други часови су прошли још и боље. Држали смо сваки свој па је све било на нама самима. И на тим часовима је било неких лекција за нас. Прва је да игре као мотивација одлично пролазе, али трају много краће него што предвиђамо, понекад нису трајале ни два минута. Много важнија лекција била је како поставити час, осмислити његове делове да би ђаци успели да савладају градиво (ради се о часовима са јединицама из језика). Ми смо часове радили детаљно, ако смо радили глаголски облик обрађивали смо све његове чиниоце, понављали старије градиво које је везано за ту јединицу и вежбали на крају, али се показало да тако детаљан час није добар. Због много градива, додуше старог и новог, деца нису могла да усвоје све оно што је требало, а из истог разлога ми нисмо могли да се више бавимо ђацима и да, рецимо, на једно питање одговори више њих. Тако је, са стране гледано, час био савршен јер је на свако питање неко знао одговор, али је било оних који нису знали, а ми нисмо имали времена ни да приметимо то, а камоли да се тиме бавимо. Ово је још један веома важан проблем који се решава искуством.
На крају утисака из основне школе морамо још да похвалимо менторку Милицу и изразимо јој захвалност. Од почетка се трудила да нам што више приближи наставнички позив и ослободи нас свих стега, да бисмо, како је сама рекла, сутра уживали у свим чарима рада са децом. Организовала нам је „дружење“ са дневником и свим оним што иде уз њега. Разговори са њом су нам много значили. Објаснила нам је како је бити разредни старешина, како је бити ученицима узор и родитељ и, пре свега, пријатељ. Једна од најважнијих ствари које нам је рекла је да наставници данас морају много више да се баве васпитањем него образовањем, нажалост.
Што се тиче основне школе ми смо били у ОШ „Радоје Домановић“ и носимо и више него позитивне утиске. Ментор нам је била Милица Крстић и за њу имамо само речи хвале. Сарадња са њом прошла је сјајно. Часове смо слушали, и касније држали, у петом и шестом разреду, а у свим одељењима у која смо ушли владала је позитивна атмосфера. Ученици су увек били орни за рад, одлично су сарађивали са наставницом и нама, мада смо се ми прибојавали да на нашим часовина неће хтети да учествују у тако активно.
Заиста морамо да кажемо како смо одушевљени њеним ђацима, имају жељу за рад, паметни су и креативни, а у учионицама увек влада толеранција и поштовање. Истакли бисмо још и да су ученици научени да раде у групама, те смо и ми успешно могли да применимо тај облик рада.
У основној школи смо одржали своје прве часове. То су, верујемо, четрдесет и пет минута када сви наставници, прошли и будући, схвате и науче највише о свом послу. Било је ту пуно треме и несигурности, али су часови на крају, по мишљењима менторке, ђака и колега, прошли одлично (ето, да се похвалимо). Иако ми сами и немамо представу о тим првим часовима, а то је због роја мисли које су нам окупирале свест током часа па нисмо успели да испратимо све најбоље, остало је неколико важних лекција. Прва је свакако да, ма колико се припремали и ма колико добре и темељне припреме писали, тешко да ћете успети да предвидите одговоре ученика на ваша питања, понекад можда ни сам ток часа. Наравно, ово вероватно изгледа другачије када предајете свом одељењу, које познајете, али овако је заиста тешко. Показао се још један проблем који, схватили смо, може да се превазиђе само искуством, а то су четрдесет и пет минута – како сместити све у то време и стићи да завршиш све, а други пут како попунити то време. Тај проблем се за сада показао нерешив, нарочито у варијанти када је мало времена (разуме се, мислимо на припрему, на часу се све некако уреди).
Наши други часови су прошли још и боље. Држали смо сваки свој па је све било на нама самима. И на тим часовима је било неких лекција за нас. Прва је да игре као мотивација одлично пролазе, али трају много краће него што предвиђамо, понекад нису трајале ни два минута. Много важнија лекција била је како поставити час, осмислити његове делове да би ђаци успели да савладају градиво (ради се о часовима са јединицама из језика). Ми смо часове радили детаљно, ако смо радили глаголски облик обрађивали смо све његове чиниоце, понављали старије градиво које је везано за ту јединицу и вежбали на крају, али се показало да тако детаљан час није добар. Због много градива, додуше старог и новог, деца нису могла да усвоје све оно што је требало, а из истог разлога ми нисмо могли да се више бавимо ђацима и да, рецимо, на једно питање одговори више њих. Тако је, са стране гледано, час био савршен јер је на свако питање неко знао одговор, али је било оних који нису знали, а ми нисмо имали времена ни да приметимо то, а камоли да се тиме бавимо. Ово је још један веома важан проблем који се решава искуством.
На крају утисака из основне школе морамо још да похвалимо менторку Милицу и изразимо јој захвалност. Од почетка се трудила да нам што више приближи наставнички позив и ослободи нас свих стега, да бисмо, како је сама рекла, сутра уживали у свим чарима рада са децом. Организовала нам је „дружење“ са дневником и свим оним што иде уз њега. Разговори са њом су нам много значили. Објаснила нам је како је бити разредни старешина, како је бити ученицима узор и родитељ и, пре свега, пријатељ. Једна од најважнијих ствари које нам је рекла је да наставници данас морају много више да се баве васпитањем него образовањем, нажалост.
Овако смо се ми дружили и учили :)
Нема коментара:
Постави коментар