Приказ филма „Шампиони слободе“ (The Freedom Writers Diary)

Приказ филма "Шампиони слободе“ (The Freedom Writers Diary) са освртом на наставнометодичке поступке за предмет Методика наставе књижевности.

 „Шампиони слободе“ или, како се у оригиналу зове, „The Freedom Writers Diary“ је филм снимљен 2007. године у Сједињеним Државама. Говори о средњој школи у Лос Анђелесу, о новој, младој наставници Ерин Грувел и њеном одељењу из учионице 203. Проблем и тема филма је како допрети до ђака који живе по правилима улице, чланови су банди и дани им се своде на преживљавање. Пре него што наставите са читањем препоручујем да прво погледате филм, јер ћете у супротном, када стигнете до краја текста и надам се пожелети да одгледате филм, зажалити јер ће вам текст покварити прво гледање.

    Плакат за филм

            (У наставку ћу се трудити да не препричавам филм, али ћу се освртати на све његове делове који су важни за анализу методичког рада и околностима које су битне за атмосферу у учионици.)

            Наставница на почетку школске године добија одељење са „најгорим“ ученицима, већ на првом часу избија туча међу ђацима. Ерин се радовала послу и са великим ентузијазмом очекивала је тај час и сада је затечена. Такође, остали наставни кадар не показује интересовање за ту децу, не улажу никакав труд како би им помогли и едуковали их.

Часови се смењују, а наставница, иако показује жељу, не успева да допре до њих. Након што час о Хомеру пропадне Ерин покушава са нечим што познају и воле, са песмама Тупака. Дакле, узела је оно што им је блиско и о чему сигурно имају шта да кажу и успела да направи мали помак, ђаци су се заинтересовали. Међутим, час није успео јер, иако је Тупак из њиховог света, није из њеног, и ученици нису прихватили да им предаје нешто што верују да знају боље од ње.

Ђаци се у учионици деле у групе по расној основи баш као што се на улици деле у банде: Афро-американци, Мексиканци, Азијати... Групе међусобно не комуницирају јер су на улици непријатељи. Наставница их, у жељи да разбије ту подељеност у одељењу, размешта и меша. Проблеми се настављају до часа када се случајно деси преокрет. На часу кружи папир на коме је цртеж „црнца“ са пренаглашеним уснама са намером да исмеје ђака из разреда. Цртеж пролази коз одељење и изазива смех док наставница не нађе папир. Следи можда најважнији моменат у филму, наставница критикује ученике, наравно, али и отпочиње отворени разговор о њима и њиховим уверењима са којима иду кроз живот. Ђаци исказују мржњу према другим групама, говоре о рату који воде, о смрти која им прети свакодневно. Верују да се поштовање заслужује и да ће га стећи борбом или смрћу. Ерин им отворено, чак сурово говори да их нико неће поштовати када умру, већ ће их заборавити јер су животе дали мржњи, злу и злочину. Цртеж је асоцира на цртеже које су нацисти штампали као пропаганду против Јевреја, са израженим носем. Зато им нацистичку Немачку представља као највећу банду икад, која је освајала државе и убијала милионе из мржње. У почетку им се прича о нацистима допадне, али, како Ерин наставља, уместо са злочинима почињу да се поистовећују са Јеврејима због њихове патње и страха. Тако се ђаци заинтересују за холокауст. Ерин из разговора полако почиње да схвата у каквом свету та деца живе и са чиме морају да се носе. Кроз разговор успева да им покаже да сви имају тешке животе, са истим страховима и проблемима.

Хилари Сванк у улози Ерин Грувел са поменутим цртежом

 Наставница покушава да добије књиге за ђаке, „Дневник Ане Франк“ и Ромео и Јулија“ (у америчком образовном систему лектире ђацима дају школе, а ђаци их касније враћају) због њихових тема за које је сигурна да ће ученицима бити занимљиве, али опет наилази на неразумевање наставничког кадра. Успева да се избори, или боље рећи заобиђе то, и деца добијају књиге, прво „Durango Street“(нисам нашао превод књиге на српском, чак ни наслов, па назив пишем у оригиналу, писац је Френк Бонам), затим „Дневник Ане Франк“. Такође, на часу организује игру: повлачи линију на поду и поставља питања, сви ученици на које се питање односи треба да стану на линију. Игра је веома лукаво осмишљена, почиње лаким питањима о музици и сличном, али полако иду ка веома личним и емотивним питањима. На крају, после питања „Ко је видео пиштољ?“, „Ко зна где да набави дрогу?“ и „Коме од њих је убијен пријатељ?“, свима постаје јасно да се исто осећају, да имају исте проблеме и муке. Тако је полако почела да разбија те поделе у учионици. Овако им је показала и да јој је стало да чује и сазна о њима, што је водило до поштовања без кога није могла да се наметне као неко ко треба да их учи и подучава. Још једна невероватна идеја која је умногоме мотивисала ђаке и зближила и њих међусобно, али и Ерин са њима, су дневници. Ученици су добили задатак да сваког дана пишу нешто у своје дневнике, шта год, уз могућност да оставе свеске наставници на читање. То је био последњи корак ка стицању поверења. Ерин су те свеске такође биле и прозори у њихове животе, сазнала је много о личним, интимним проблемима са којима се носе, много тешких прича у којима су њени ђаци морали да учествују, често без искрене жеље. То је био последњи корак ка стицању поверења, то што су јој се поверили значило је... па... све. Надаље је све ишло лакше. Уживали су у књигама које им је Ерин давала, на часовима је било дебата и расправа и учествовали су сви, подела више није било.

Највећи утисак оставио је на њих „Дневник Ане Франк“. Имали су пуно заједничког са Аном, сталан страх за живот, изолованост (мада су они могли да се крећу, морали су да се држе територија које су припадале њиховим  етничким групама) и жељу да живе нормално. Упијали су све везано за њу и холокауст и наставница је то искористила на најбољи начин, све који својим радом заслуже водила је у музеј о холокаусту. Организовала је и заједничке вечере на које је доводила преживеле из немачких логора, а ученици су сваког од њих слушали са много пажње.

На почетку другог разреда слика одељења је потпуно супротна од оне годину дана раније. Ученици се помажу, пружају подршку једни другима, а учионица им представља оазу у целом том хаосу у којем живе.

Када се деца мотивишу, заиста мотивишу, када се пронађу и схвате да могу да остваре оно што желе онда сама почну да раде. Наставник надаље само прати и помаже као неко одрастао, неко ко зна и може да упути и пружи подршку. Тако, када разговарајући о Ани Франк и Мип Колен (она је скривала Ану и њену породицу), Ерин предложи да свако напише писмо Мип и да их читају на часу, а деца, сада мотивисана и слободна да делају, пожеле да је доведу у своју школу. Организују вашаре и концерте да би прикупили новац и успевају. Холанђанка долази у Лос Анђелес, у њихову школу, и са ученицима разговара о Ани и том времену рата. Сазнају много појединости, али и уче једну важну животну лекцију. Мип, на речи једног од ученика да је она њихов херој одговара: „ Не, ја нисам херој, никако. Ја сам само урадила оно што је било исправно, ништа више“.

Мип Колен

Она је поступала исправно без обзира на цену и то је пример који су ђаци препознали као исправан и следили, а требало би да то радимо сви (ова лекција не спада у оне које су ученици стекли на часу и није изашла из односа наставник – ученици те није производ методике наставе, али сам је ја због њене важности ипак поменуо).

Последњи моменат важан за методику наставе је објављивање дневника ђака. Тако им је дата прилика да покажу свету себе и да дају свету нешто своје, нешто добро.

Сада када сам ја то све лепо препричао (знам, рекао сам да нећу, десило се) да се осврнемо на све детаље филма који се тичу нашег позива – наставника.

Пре свега имамо наставнике који су одустали од ученика јер она не желе да раде. Сматрају да су изгубљен случај и да би са њима губили време. Чак не желе ни да помогну некоме ко је одлучан у намери да помогне тој деци. Њихова небрига је управо оно због чега и нису могли да допру до деце, то се види у ставу и, када деца примете, ви са њима више не можете ништа. Да бисте држали наставу и подучавали морате да имате ауторитет, а за ауторитет је потребно поштовање и поверење. Градити ауторитет преко увредљивих пошалица као у филму или преко оцена и дневника је пут ка страхопоштовању, а то не може да да резултате. Ерин је деци показала да јој је стало до њих, а не до градива и да лекције служе да би себе и остале сагледали другачије, боље. Она им је била добар пример у мору лоших и ђаци су пошли за њом.

Наставница је прилагодила методе и, још важније, приступ ученицима и настави уопште. Она је у центар часова ставила ђаке, а не градиво. Није се трудила да пређе целу наставну јединицу, она је могла да остане и незавршена, важно јој је било да у учионици тече разговор, наравно конструктивни, да деца размишљају и деле своје мисли са осталима. Тако је постигла заједништво и повећала толеранцију у одељењу. Имала је одличан приступ и идеју, поћи од онога што им је познато и  што разумеју. На почетку је ипак доживела неуспех са Тупаком јер је она његове песме могла да анализира, али су их они живели и зато их разумеју далеко боље од ње.

Оно што је јако важно за наставника је опште знање. Да Ерин није препознала у цртежу са „црнцем“ нацистичку карикатуру Јевреја ко зна још колико би морала да се бори за њихову пажњу. То опште знање је нарочито важно за наставнике матерњих језика, али је свакако од великог значаја и за све друге. Замислите филм у којем Ерин није повезала два цртежа, био би то филм о Сизифу који упорно и увек наново покушава да откотрља камен на врх брда, док напослетку не одустане.

Игра са питањима и линијом је, уз то што је један од емотивно беома јаких момената у филму, сјајан метод да се тешке ствари и теме лакше савладају, превазиђу или барем начну. Пре игре њихови погледи били су пуни презира према другима, али након ње презир је нестао, заменило га не саосећање јер су увидели колико су слични, разумели су осећања једни других.

„Дневник Ане Франк“ је свакако највише успео да окупира њихову пажњу. Већ сам раније споменуо сличне околности у животима Ане и ученика, па се нећу понављати, приметио бих само како је Ерин искористила ту тему из књиге као мотивацију за остале наставне јединице које их нису толико занимале. Свако ко је заслужио својим радом ишао је у музеј о холокаусту и на вечере са преживелима из логора. То је просто била награда коју су сви желели и из тог разлога се трудили да је заслуже.

Надаље видимо како изгледа рад са истом том децом али мотивисаном и жељном за рад и са жељом да се искажу. Успели су да доведу некога са готово друге стране планете искључиво својим трудом. За њих више није било унутрашњих препрека, могли су све што намере да ураде.

Имала је Ерин и један разговор са учеником који би методичари, наставници, па и сви остали критиковали, можда чак и осудили. У питању је речник којим се обратила ђаку, са псовкама, без пардона. Ово свакако јесте непрофесионално, о непримерености да не говоримо, али размислите мало више о томе. Када са неким проводите време сваког дана годину или две, а да га притом нисте чули да опсује нити једном, просто се служи речником примереним наставнику, а онда због нечег што сте урадили чујете ту особу да опсује због вас, тада није могуће не схватити озбиљност ваших грешака и колико је то погодило тог неког. Такође, то је речник ових ученика, па његова употреба у овој ситуацији може да додатно покаже колико је Ерин стало до ђака и његовог успеха. Наравно, не одобравам овакав речник, нарочито не у односу са ученицима, али желим да разумете Ерин и њену добру намеру, што је у крајњој линији имало позитиван ефекат.

Ерин Грувел

На крају, ако размишљате како је ово ипак само филм и да у реалности децу којој је ношење пиштоља нормално као нама ношење телефона и којима је прерана и насилна смрт свакодневица не можете успети да окренете ка нечем бољем, за вас веома важан податак – филм је рађен по истинитим догађајима, Ерин Грувел и учионица 203 постоје као и „писци за слободу“. Ерин је изнела ту једну генерацију и затим променила посао, прешла је на универзитет. Данас постоји фондација „Freedom Writers“ која има за циљ да помогне наставницима и едукује их како би ослободили све ђаке и помогли им на путу ка успеху.

Ми срећом немамо овакве проблеме у друштву и школама и оно што ми називамо тешким животом за децу из учионице 203 је бајка. У поређењу са нашима ја не знам како бих описао њихове животе, то препуштам вама. Знам једино да ако је Ерин Грувел успела да се избори и пронађе начин да мотивише своје такве ученике, ми онда не можемо и не смемо да оманемо. Ми нажалост немамо музеје попут оних у Лос Анђелесу и спремљене лектире за сваког ђака, али уз мало више труда и маште и пуно воље верујем да је могуће допрети до сваког детета. Свакако је боље покушати и неуспети, него одустати пре него што пробате.

Милош Аранђеловић